"Našu pagodu koju mi na kalmičkom jeziku zovemo hurul ali i šume, smo izgradili tek pre tri godine. Tada nam je plac, plac na kojem je ovaj hram, poklonio srpski industrijalac Miloš Jaćimović, kod koga je u fabrici bilo zaposleno više naših ljudii. Potom smo zidali, kako smo mogli. Nešto smo sami prikupili, nešto nam je dala gradska opština, mada veoma malo. Kad je pagoda bila izgrađena, mi smo bili veoma radosni, naročito mi sveštenici, nas trojca. Sinoć nam je došao viši sveštenik iz Pariza, gde će se uskoro vratiti. Verujićih imamo u Beogradu oko tristotine, nešto ih je u okolini Pančeva, u selu Debeljači, i u Gornjem Milanovcu. Većinom smo donski Kalmici, ima malo i Čerkeza i Tibetanaca. U Jugoslaviju smo stigli 1920. godine, a nekoliko njih iz Rusije dve godine kasnije. Sovjeti su nam spalili kuće i pagode. U verskom obredu se služimo svojim jezikom, kalmičkim, kao i tibetanskim. Što se tiče veza koje imamo sa drugim našim vernicima, onim izvan Jugoslavije, moram priznati da ne održavamo skoro nikakve veze. U Turskoj je 1920. godine umro poslednji naš Dalaj-lama koji je bio naš vrhovni verski poglavar. Veoma smo ponosni, jer se možemo podičiti sa jedinim hramom u celoj zapadnoj Evropi a koji smo mi izgradili".

Iz uljudnosti me je mladi sveštenik poveo u stan starijih sveštenika, da me predstavi novopridošlom svešteniku iz Pariza. Pred izlazom iz hrama on je moje pratioce okadio sa "kudžujem"- kandilom prijatnog mirisa. Stan budističkih sveštenika je bio sasvim skroman. 
Kad sam stupio u nisku sobu, oba bonca - koji su do malo pre živahno razgovarali, pušeći svako svoju dugu lulu duvana - su ustala sa svojih visokih sedišta. Poklonili su se po orjentalnom običaju, posle kojih smo na francuskom jeziku razmenili nekoliko ljubaznih fraza. Sveštenici su bili obučeni u drečeće crvene mantije. Bili su golih, potpuno ošišanih glava, a pod nosom su im štrčali brkovi koji su tako karakteristični za svakog pravog Mongolca. 
Pitali su me da li sam katolik, a onda su obojca spremno potvrdili da dobro poznaju katoličku veru i da su već više puta imali priliku da sasvim izbliza prisustvuju službi božjoj. Pozvali su me da ih ponovo posetim, pogotovo kroz dvadeset dana, kad će za budiste opet biti veliki verski praznik. Potom smo se ljubazno oprostili.

Vraćali smo se nazad u grad kroz predgrađe Kotež - Neimar. Sunce je peklo sve jače i jače i od nas zahtevalo da predahnemo. Uskoro smo sedeli u prijatnoj hladovini obližnje kafane gde smo odlučno zahtevali: "Konobaru, čašu piva!". (Jutro, 24.07.1932)