Ulaz u budistički hram u Beogradu na dan svečanog otvaranja |
Kalmici su se postepeno prilagođavali na novu
sredinu, nov način života, kulturu, dok su u isto vreme - zahvaljujući
svom duhovnom centru - nastavili da održavaju sopstvenu tradiciju.
Jezik nove sredine im nije predstavljao teškoću jer su već vladali srodnim
slovenskim jezikom - ruskim. Prema njihovim rečima: "Kalmici
žive sa nadom u povratak u zavičaj. Mi hoćemo da se vratimo, kada dođe
taj čas, ne jedan po jedan i ne praznih ruku, već organizovano, sa stečenim
korisnim znanjima crpljenim u kulturnim zemljama i od kulturnih naroda,
gde mi provodimo godine svoga života izvan Otadžbine. Ta misao nas stalno
brine. Najvažnija briga kalmičke emigracije je pitanje školovanja i vaspitavanja
naše dece i omladine u zdravom nacionalnom duhu. Na žalost, ova razumljiva
i plemenita naša težnja usled naše krajnje sirotinje i dalje ostaje nerešena.
Svi napori naše mesne kolonija su upravljeni na to da se stvore
prilike koje bi našoj deci osigurale normalan školski rad" (1).
Deca beogradskih Kalmika su pohađala rusku osnovnu školu ili srpsku školu
koja je bila najbliža njihovim domovima. Procenjuje se da je oko 100 malih
Kalmika završilo srpske osnovne škole u periodu 1920 -1944.
(1) Dr Erdne Nikolajev: Kalmici, njihova istorija, kultura i umetnost (Beograd, Život i rad,knj.XIX, sv.119, 1934. str. 909-915) |